Ponoć
Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al’ kakav glas?
Po tamnom krilu neme ponoći
ko grdan talas jedan jedini
da se po morskoj valja pučini,
lagano huji k’o da umire,
il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, možda, dalje putuje
da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
poslednji put se s zemljom rukuje ...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
tama?...
I hod se čuje...
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bojnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...
Možda se krade da nam popije
i ovu jednu čašu radosti?
Il’, možda, suza ide žalosti
da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Vrata škrinuše...
O duše! O mila seni!
O majko moja! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je gorkih bilo istina;
mnogo mi puta drhtaše grudi,
mnogo mi srca cepaše ljudi,
mnogo sam kajo, mnogo grešio
i hladnom smrću sebe tešio;
mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! O mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
nikakva dobra nisam video...
Il’, možda, misliš:
"Ta dobro mu je
kad ono tiho tkanje ne čuje
što pauk veze žicom tananom
nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudma si, među bližnjima."
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
a laž se uvek onde nahodi
gde ih po svetu podlost provodi;
laska ih dvori, izdajstvo služi,
a nevera se sa njima druži...
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan...
